Poznati engleski novinar i dugogodišnji predsednik AIPS-a Frank Taylor napisao je 1978. godine Milki Babović svoje prisećanje na avionsku nesreću u kojoj je stradala skoro cela momčad Manchester Uniteda, i koju je on preživeo pukim slučajem. Ta njegova priča do sad nije objavljena.
Draga Milka, ovo je priča o minhenskoj avionskoj nesreći koju si tražila da napišem...
Tog jutra, bio je utorak, 6. veljače 1958. godine, s piste beogradskog aerodroma poleteo je avion s momčadi Manchester Uniteda, tog je jutra počeo let koji je završio tragično na kraju piste minhenskog aerodroma Riem. I dan danas, dvadeset godina kasnije, zatvorim li oči, proživljavam one stravične 54 sekunde, koliko je trajalo strahotno posrtanje i kotrljanje našeg aviona, sličnog nemoćnoj punjenoj ptici kojoj su otrgnuta krila. Osam igrača Manchester Uniteda je poginulo. Dvojica, Jackie Blanchflower i Jonny Berry, bili su tako teško ozleđeni da nikada više nisu zaigrali nogomet. A ja, ja nisam ni slutio uživajući tog kobnog jutra u svom doručku u elegantom hotelu Metropol, da će pre nego padne noć svi moji kolege novinari izginuti, a da ću se ja boriti za život u komori s kisikom ležeći uz Matta Busbyja, Dumcana Edwardsa, Jonnyja Berryja i pilotaKena Raymenta.
U Beograd smo doleteli da vidimo utakmicu Manchester Uniteda s Crenom zvezdom. U Engleskoj se smatralo se daje Manchester United nepobediva momčad. Većina članova momčadi bili su slični školarcima, zvali smo ih “Busbyjevim bebama”. Izabrani su još dok su igrali u svojim školskim momčadima i poslani na Old Trafford gde ih je preuzimao Matt Busby, menadžer Manchester Uniteda. On i njegovi glavni saradnici, treneri Jimmy Marphy i Bert Whalley, učili su ih i toliko toga naučili da su postali momčad koju su slavili kao najbolju momčad Engleske u poslednih 25 godina. Dva puta su bili prvaci Engleske lige. Sezonu ranije ispali su u polufinalu Kupa europskih prvaka, madridski Real je bio za dlaku bolji. Ovoga su puta Matt Busby i njegovi dečaci bili uvereni da će osvojiti Kup prvaka 1958. godine......
Jutro je osvanulo hladno, sveže i s nešto snega na tlu. Tada se letilo propelerskim avionima i pred nama je bilo šest sati puta sa sletanjem u Münchenu radi uzimanja goriva. Kad sam se ukrcao u avion tipa Elizabethian, moj prijatelj Franck Swiftje sedeo u stražnjem delu aviona i upravo vezivao sigurnosni remen. Viknuo je: "Dođi i sedni do mene." Swift je znao daje za vreme drugog svetskog rata u srušenom RAF-ovombombarderu vrlo često strelac u repu preživljavao pad, dok bi sva ostala posada stradala. Zato je redovno nastojao da sedi u repu aviona. Ja sam pak mislio drugačije. Setio sam se nesreće aviona kojim su leteli navijači ragbijaša. Jedini preživeli putnik bio je onaj koji je sedeo leđima okrenut pilotskoj kabini. Potaknut tom mišlju produžio sam u prednji deo aviona, iako sam rado putovao pored Swiftyja jer je uvek bio spreman za šalu i dosetku. Izabrao sam mesto tik uz Bobbyja Charltona, licem prema repu aviona! Tih nekoliko delića sekunde odlučili su o mom životu. Let do Münchena bio je ugodan i bezbrižan. Sećam se da mi je u jednom trenutku Matt Busby rekao: "Crvena zvezda je bila tvrd protivnik. Zadovoljan sam da nam nisu više na putu. Oni i madridski Real su, po mojoj oceni, najteži protivnici. Sada nam je Real jedina zapreka do pobede. Naša je momčad tako mlada da može biti samo bolja i bolja. S ovim mladićima možemo se održati deset godina vrhu." U sredini aviona Roger Byrne, Eddie Colmaan, Tomy Taylor i ostali zabavljali su se i smejali. Neki su se kartali. Ni Matt ni ja nismo ni slutiti mogli da većina ovih dečaka ima još samo dva sata života......
Čini mi se, na osnovu razmišljanja, da nismo smeli pokušati poleteti treći put, nakon dva neuspela pokušaja. To je bilo fatalno. No, lako je to tvrditi kada se zna što se zbivalo. U tom je trenutku, pak, izgledalo je to naj normalnije što se moralo učiniti. Sleteli smo u München po snežnoj vejavici, ništa nije sličilo nekoj realnoj opasnosti. Piloti Ken Raymont i James Thain proveravali su avion čekajući da ga napune gorivom. Mi putnici, okrepljeni kafom i kolačima, ukrcali smo se ponovo, pred nama je bio ostatak puta do Manchestera. Uspomene su još kristalno bistre! Motori su zatutnjali i upravo u trenu kada je izgledalo da ćemo uzleteti, pilot Ken Raymont smanjio je gas i mi smo se vratili na početak uzletne piste. I drugi put smo zagrmeli pistom, pokraj nas, negde na sredini piste, promicale su crvene građevine. I ponovo je smanjen gas. Pilot nam je saopštio da se zbog neke tehničke smetnje mora vratiti do aerodromske zgrade i proveriti gde je kvar. Nastala je zbrka i graja jer smo svi uglas nastojali odgonetnuti što se to pokvarilo. Možda su se zaledila krila? Možda je sneg prodro u električne uređaje motora? Ponovo smo se iskrcali i jedva da smo srknuli naručenu kavu, pozvali su nas u avion. Za vreme rata služio sam skoro šest godina u RAF-u i nisam bio posebno uznemiren dok sam se ponovo vezao za sedište. Pretpostavljao sam da se led nahvatao na krila i da su ga očistili. Ali sam mislio da ni jedan pilot neće pokušati nastaviti let sve dok nije potpuno siguran da je sve u besprekornom stanju za normalan let. Od Beograda do Münchena leteli smo glatko. Zašto bi moralo biti problema od Münchena do Manchestera? Kada su motori zatutnjali sedeo sam udobno u svom sedištu i krajičkom oka pratio kako levom stranom strelovito promiču crvene zgrade. Sad bismo se morali odlepiti od tla. Nagnuo sam se napred ne bih li vidio jesu li kotači već u zraku. Ništa se nije moglo videti od bljuzgavice koju su propeleri nabacivali prema kotačima. Doviknuo sam Bobbyju Charltonu koji je sedeo ispred mene: "Jesu li se kotači odlepili, Bobby? Jesmo li poleteli?" Nije odgovorio. Od buke motora nije mogao čuti pitanje. Gledao sam kroz prozore na levoj strani istežući vrat ne bih li vidio šta je ispred nas. Krv mi se sledila! Mogao sam videti pletenu ogradu na kraju piste kako nam juri u susret. "Bože, nećemo uspeti!" Iz središta aviona čula se vika. Vikao je Billy Whelan, irski reprezentativac, vrlo pobožan katolik: "Ako je ovo smrt, dočekujem je spreman!" Motori su zaurlali, a avion je naglo zateturao u desno s betonske piste u travu. Bio je to strahoviti udarac. Okrenuo sam glavu i video kako se pregrada ruši, a koferi i putne torbe lete na sve strane. Izgleda da je kotač probio trup aviona. U tom sam trenutku osetio strahoviti udarac u glavu. Kasnije sam otkrio da je to bila posekotina koju su zašili s 21 šavom. Taj me je udarac doveo u polusvesno stanje u kom sam bio kada je avion udario u zgradu i kada se slomilo desno krilo. Avion se vrteo i vrteo u krug, sve dok repom nije udario u benzinski rezervoar. Rep se odlomio i zapalio. Svega što se kasnije zbivalo sećam se vrlo mutno. To je niz nepovezanih slika u mom sećanju. Na sreću, osećao sam da polagano gubim svest i skoro s olakšanjem zaklopio oči. Kadasam došao svesti najpre sam shvatio da sam nepokretan. Činilo mi se da mi je grudni koš zgnječen. Nikakvo čudo, devet rebara je bilo slomljeno. Pogledao sam u sivo nebo iz kojeg je sipila susnežica kao da plače za mrtvima. I sâm sam bio uveren da umirem. Setio sam se šest ratnih godina u kojima nisam zadobio ni ogrebotinu. "Kakva glupa smrt!" šapnuo sam sam sebi. I zaklopio oči pripravan za ono što mora doći. Probudio sam se na nosilima, Harry Gragg mi je pripaljivao cigaretu. Pokušao sam povući jedan dim, no agonija u mojim grudima pretvarala je taj pokušaj pušenja u bolnu tegobu. U to sam vreme bio upravo prestao pušiti, slušajući savet svoje supruge. Pogledao sam svoje novo odelo, onako blatno i krvavo, i nisam mogao ne pomisliti: "Ne bih se dobro proveo da me Peggy vidi. Pušim protiv njene volje, a novo odelo, što ga je ona odabrala, svo je blatno." I tada sam pogledao svoje noge. Nisam osećao bolove, ali je desna potkoljenica bila zasukana unatrag i visila na mesu, kost je bila potpuno smrskana. Zurio sam u tu masu ne shvatajući. A, tada sam najednom shvatio da je to moja noga i onesvestio se. Ponovo sam došao svesti u kolima hitne pomoći koja su jurila u bolnicu Rechte der Isar. Usprkos svim mojim naporima jedva sam disao. Drhtao sam i s olakšanjem osetio da mi hirurg ubrizgava morfij u nadlakticu. Harry Gregg i Bill Foulkes su me svo to vreme sokolili: "Ne brini Frank, sve će biti u redu." Bobbyja Charltona, koji je sedeo ispred mene, našli su 70 metara dalje. Kad su ga pronašli sedeo je vezan u svom sedištu. Na glavi mu je bila duboka posekotina. Bill Foulkes bio je zaprepašćen kada se pribrao i shvatio da stoji na cesti nekoliko stotina metara od gorućeg aviona, među ljudima koji su govorili nemački. Bio je u čarapama! Kasnije je pričao da pretpostavlja da je trčao svo to vreme po bljuzgavici i blatu potpuno nesvestan svojih postupaka. A Harry Gregg je, uz pomoć Billa Foulkesa i hrabrog sportskog reportera Daily Maila Petera Howarda spašavao one koji su ostali u olupini avionskog trupa. Howard je sam spasio barem osmoricu. Među njima i mene. U bolnici Rechte der Isar ekipa profesora Maurera preuzela je ozleđene. Profesor Kessel, koji je izvrsno govorio engleski, ugledao je Francka Swifta na nosilima. Iz usta mu je curila krv. Profesor Kassel je radio neko vreme u Manchesteru kao neurohirurg. U trenu je prepoznao Swifta kao nekadašnjeg vratara Manchester Cityja i reprezentacije Engleske. "Das ist ein englischer Fussballspieler!", uskliknuo je. Siromah Swifty! Izdisao je kad su ga unosili u tu prekrasnu bolnicu. Iskrvario je jer mu je sigurnosni remen prerezao aortu. Ostali sportski novinari, Henry Rose (Daily Express), George Follows (Daily Herald), Eric Thompson (Daily Mail), Don Davies (Manchester Guardien), Archie Ledbrooke (Daily Mirror), Alf Clarke (Manchester Evening Chronicle) i Tom Jackson (Manchester Evening News), poginuli su na licu mesta. Svi su sedili u repu aviona. Još tog jutra trčkarao sam oko hotela Metropol u Beogradu poput dvogodišnjeg dečaćića, a u smiraj dana hirurzi su se pitali neće li ipak morati amputirati levu ruku i desnu nogu. Svojom predanošću i svojim umećem spasili su mi i ruku i nogu, ali bilo je potrebno 10 meseci i još 21 operacija pre nego što sam ponovo prohodao. Za Matt Busbyja skoro da nije bilo nade da će preživeti. Prsni koš bio mu je smrvljen, ali je još imao snage razgovarati s vernim saradnikom menadžerom Jimmyjem Murphyjem i reći mu: "Drži zastavu na Old Traffordu visoko, Jimmy!" Jimmy je učinio upravo to, premda mi je rekao nekoliko meseci kasnije: "U ponedjeljak ujutro sam ispratio momke kada su odlazili iz Manchestera. Bili su još deca. A krajem iste sedmice sedmorica su bila u lesovima: Roger Byrne, Tommy Taylor, Eddie Colman, Billy Whelan, David Pegg, Mark Jones i Geoff Bent (Duncan Edwards je preminuo u bolnici 15 dana kasnije). Isplakao sam se, ali sam zadovoljan da Mattnije video lesove. To bi ga dotuklo." Jimmy Murphy održao je momčad na okupu i kad se Matt Busby oporavio podizali su novu momčad s Bobbyjem Charltonom, Denisom Lawom i Georgeom Bestom, momčad koja je osvojila Kup europskih prvaka deset godina kasnije, 1968. godine. Kada su pobedili Benficu i osvojili Kup prvaka Busby je rekao: "Mi smo morali osvojiti ovaj trofej da bismo održali datu reč momcima koji su poginuli nastojeći ga osvojiti." A Bobby Charlton!? Kada se vratio u Englesku nekoliko dana nakon katastrofe odbijao je i samu pomisao da ponovo zaigra nogomet. Tada ga je Jimmy Murphy poslao kući, ocu i majci, prijateljima koje je znao još iz školskih dana. Malo po malo počeo je nabijati loptu s učenicima u pokrajnim ulicama Ashingtona. I brzo je shvatio da mora pomoći obnovi Manchester Uniteda.
U travnju 1958. zaigrao je prvi put u reperezentaciji Engleske. (Igrao je ukupno 106 puta!) Bio je to novi Bobby Charlton, nije to više bio momčić nego muškarac koji je igrao muški. On je bio pokretačka snaga momčadi Engleske koja je 1966. osvojila Svetsko prvenstvo. Dve godine kasnije dao je sve od sebe za pobedu Manchester Uniteda u Kupu prvaka. Te ga noći nije bilo na banketu. Prisutni su bili svi velikani Manchester Uniteda, no ne i Bobby Charlton! On je bio u postelji. Te je noći plakao i ostao u svojoj sobi. Kasnije je priznao: "Kada se dogodila nesreća ja sam bio tek početnik. Bio sam najmlađi i obožavao sam većinu igrača. Nakon njihove smrti jedina važna stvar je bila pobeditit u Kupu prvaka. Za mene ova pobeda znači više nego Svetsko prvenstvo 1966. godine. Kada je sučeva zviždaljka označila kraj utakmice na Wembleyju i našu pobedu na utakmici s Benficom znali smo da smo svoj posao obavili. Mi smo završili ono što su Tommy Taylor i svi ostali bili započeli. Nisam mogao suočiti se na banketu s mnoštvom koje se smeje i pije. To ne bih mogao podneti... Jednostavno sam želeo ostati sam sa svojim uspomenama.” Boby Charlon razume. Razumem i ja. I razumeju također svi oni prijatelji i sportski novinari koji su videli Manchester United, kako igraju Busbyjeve bebe... I zato još tuguju za njima. Ta tragedija je iskovala vezu među nama, vezu koja će trajati koliko i mi sami."
No comments:
Post a Comment