PREVIJANJE GLAVE

A sad da vam ispričam kako je to juče bilo. Dobro, progutala sam što su me tog jutra vratili iz ambulante i predložili da dođem predveče oko 6, iako nije bilo nikakvih intervencija. Sve se mislim, možda će u drugoj smeni biti revnosnija ekipa lekara. Ceo dan sam imala glavobolju i mučninu uz povraćanje, (to je sad drugi problem koji valjda nije vezan za ovu malu intervenciju koju sam imala), verovatno zbog ove promene vremena.  I sinoć oko 6 odem ponovo na institut u dežurnu hirušku ambulantu. Ovaj put je zbilja bilo poražavajuće.

"Dobar dan. Jutros su mi rekli da dođem oko 6 na previjanje glave", vadim knjižicu i otpusnu listu i pružam sestri kroz rupicu šaltera.

"A ko vam je to rekao?", sestra pita.

"Vaša koleginica koja je jutros radila na šalteru".

"Koja koleginica?"

"Ne znam joj ime, neka iz prethodne smene" sležem ramenima.

"A šta ste to uradili sa glavom?"

"Imala sam malu hirušku intervenciju, izvadili su mi upaljeno masno tkivo"

"A kolko je bilo veliko?" zapitkuje sestra sa šaltera.

"Veličine oraha, ali to sad nije bitno. Rečno mi je da se javim u najbližu dežurnu ambulatu na previjanje?"

"A što niste otišli kod njih na previjanje?"

"Gospođo, operisana sam u urgentnom kliničkom centru, oni tamo ne dižu glavu od posla, rade urgentne stvari, previjanje može da obavi bilo koja ambulanta. Uostalom, oni su mi rekli da se javim najbližoj ambulanti za par dana".

Prećutkujem svoje iskustvo od pre tri dana očigledne ludnice u urgentnom centru. Dok sam ležala na stolu, pored mene je doktor dvema ženama objasnio da im njihovi najbliži imaju kancer na mozgu, da jednu bakicu bi najbolje bilo vratiti kući, da umre u svojoj porodici, jer operaciju ne bi sigurno preživela. Doktor se preznojavao dok je to govorio. Očigledno u neviđenoj gužvi, jer sam i sama čekala da obavi neki intervenciju u susednoj sali. Došao je trkom, videlo se.  I taman se počeli da mi dezinfikuju obolelo mesto i pripremaju anesteziju, kad uđe sestra vidno uzbuđenja: "Doktore, jedan mladić je pao u komu, brzo, reanimacija je potrebna!" Uguraše kolica. Ja i dalje ležim i okrećem glavu na drugu stranu, već i sama uzbuđena od pomisli da će umreti ovde pored mene, skupljam hrabrost i strpljenje da se suočim sa ovim, za mene, novim iskustvom. Uguraše ga u susednu sobu. Posle pola sata, doktor izlazi vidno uzbuđen. Reanimacija nije uspela: "Bože, sve sam učinio, pa on ima samo 26 godina. "Ajde, ova baba se bar naživela, ali on nije još ni poečo život". Stavlja rendgenski snimak na osvetljenu tablu na zidu pred stola na kome ležim. "Pogledaj, molim te", obraća se kolegi, "njemu je rak pojeo ceo mozak, pogledaj... ali on ima samo 26 godina", ponavlja u neverici, mene kao i da ne primećuju. Imam razumevanja, i previše, ako treba čekaću ceo dan dok ne reše ove teške slučajeve. "Gospođo, izvinte", obraća mi se lekar,  "ovo jutro nam je bilo prilično uznemiravajuće, što i sami vidite". "Ne brinite, vidim da vam nije lako". "Ma šta da vam kažem, ovako je skoro svaki dan, naviki smo, Sad ćemo mi vama ovo lepo da sredimo. Neće ništa boleti, samo se opustite. Samo da vas malo bocnemo za anesteziju, i biće sve u redu", doktor se baš ljubazno trudi oko mene, koja ima smešan problem u odnosu na ono što se svakodnevno dešava na njihovom odeljenju.

"A na kom odeljenju su vam to radili?" nastavlja sestra sa šaltera.

Ok, kažem sebi, odgovori i na ova pitanja, a zar joj nije lakše da uzme moju listu i pročita sve što je zanima: "Obavljeno u neurohiruškoj ambulatni ugrentnog kliničkog centra u Beogradu. Evo otpusna lista, i podaci za previjanje".

"Dobro, da vas sad ne upisujem u knjigu, idite u sobu broj taj i taj i javite se Žuži", nezainteresovano tupog pogleda, sestra nastavlja da čita novine. Nigde žive duše od pacijenata.

"Hvala najlepše"

Odlazim u sobu br. taj i taj. Tamo sedi doktor i igra pasijans na kompjuteru. Ne gleda me uopšte.

"Šta vam treba?"

"Treba mi Žuža" odgovaram.

Nezainteresovano i bez skidanja pogleda sa monitora: "Idite na kraj hodnika, soba levo".  

Tamo sede 5-6 lekara.  Piju kafe i pričaju.

 "Dobar dan. Poslao me doktor iz sobe broj taj i taj".

"A ko vas je poslao tamo?"

"Sestra sa recepcije"

Oni se grohotom podrugljivo smeju: "Hahahaha, sa recepcije, pa nije ovo hotel da bi ste plandovali ovde kako vi hoćete".

Ja zbalnuta, u trenutku ne znam šta da kažem: "pardon, sa šaltera", a zamalo mi ne izlete da me je poslala šalteruša, ali se uzdržah.

"Kakvog šaltera?"

"Hoćete da kažete da vam više odgovara izraz prijavnica, nebitno, mislim da se razumemo, zbilja ne znam u čemu je problem", sad već ja ogovaram na bezobrazluk, ali utišavam ton, "rekla mi je da potražim Žužu".

"A šta će vam ona?"

"Pa valjda da mi previje glavu. Uostalom zbog toga sam ovde došla. Evo pogledajte papire" i pružam im ono što sam dobila u kliničkom centru.

"A šta ste to uradili sa glavom?" i dalje sede za svojim stolom.

"Ništa strašno, izvadili su mi neko masno tkivo. Molim vas, ko može od vas da mi previje ranu. Ovo je prvo previjanje".

"Idite ponovo u sobu broj taj i taj" i ne saćekavši da ja izađem nastavljaju tračarenje tamo gde sam ih prekinula.

Odem ponovo u sobu broj taj i taj. Onaj doktor se zaigrao pasijansa da ne može da skine pogled sa  monitora: "Opet vi", kao da mu je dosta mene i mog problema. "Pa koga vi zapravo tražite?" ovaj put me pogleda, ali krajnje nezainteresovano.

"Rekli su mi da se javim Žuži", mirno odgovaram nadajući se da će bar videti da mi je cela glava u zavojima.

"A šta će vam ona?"

"Pobogu doktore, došla sam na previjanje glave, neka  mi to uradi bilo ko ovde, ne mora Žuža."

"A šta ste to uradili?" nemarno se interesuje, pa nastavlja smejući se: "k’o da vas je neko pretukao".

Ja malo smanjujem tenziju, pa okrećem na šalu: "hehehe, izgleda da ljudi ovih dana jedino na tuče misle".

"Otkud ja znam šta vi radite".

"Mislite, možda me je muž nalupao", moje strpljenje već popušta, postajem ironična.

"Ma slušajte gospođo, ja sam vas lepo poslao u drugu sobu, pa neka vam oni to urade", doktor sad već iznerviran što sam mu verovatno prekinula partiju pasijansa.

"Ok, ok, polako, idem ponovo tamo, izvinite što vas prekidam",  okrećem se i izlazim iz sobe broj taj i taj. Razmišljam da li da se ponovo vratim u društvo lezilebovića. Koga je moliti, nije ga kuditi.

"Opet ja",  sležem ramenima u pomirljivom stavu "predajem se", dok lezilebovići tračare li tračare. "Izvinite, mene su opet poslali kod vas"

"A ko vas je poslao?"

Zemljo prevrni se, već si posađena naopačke, možda se ispraviš. Rešena da završim posao zbog koga sam došla, smirenim tonom ponavljam do u besvest: "Poslao me doktor iz sobe broj taj i taj".

"A šta vi hoćete od nas!?" gospoda lekara dežurne hiruške ambulante Instituta za majku i dete sad već počinje da se nervira.

"Da mi previjete glavu", ponavljam jednolično ko papagaj naučenu pesmicu, predosećajući da će drama apsurda dobiti izraz kulminacije, konačno. Bar nešto da ustalasa ovu učmalu apsurdnu situaciju.

"A što baš mi?"

Ooo, osećam da ću pući, izvlačim poslednji atom strpljenja: "A ko ovde uopšte radi previjanja? Nije mi bitno, bilo ko od vas".

"Idite u hitnu na Bežaniju".

"Ali, gospodo draga, vi ionako nemate nikakva posla, pa zar vam je teško da potrošite 5 minuta. Razumela bih da imate hitne slučajeve. Molim vas, ceo dan me boli glava, a sada sam na ivici snaga, završite mi ovo molim vas", počinjem da molim, kao da mi ništa drugo ne preostaje.

"Ma šta vi mislite, da mi ovde primamo sa ulice kome god padne na pamet".

"Molim vas gde mogu da nađem tu Žužu?" jedina preostala mogućnost da konačno završim sa ovom gnjavažom.

Ustaje jedna žena i kaže: "Ja sam Žuža. I otkud vi mene znate?"

Začuđeno blenem u ženu, ne verujući u ovo što mi se dešava: "Ja vas ne znam, godpođo, sestra sa šaltera mi je rekla da vam se javim u vezi previjanja".

"Nemojte da me uvlačite u vaše igrice sa sestrom, ja se ne palim na vaše protekcije".

"Kakve protekcije, ja sam došla regularno sa zdravstvenom knjižicom. Da li vi znate šta pričate?!" počinjem da se osećam kao poslednja budala koja mora da objašnjava nebuloze.

"Otkud ja znam ko ste vi i neću sa vama da imam ništa?"

"Nije bitno, ja sam pacijent kao i svi ostali, vaše je jedino da me previjete," ne mogu da verujem svojim ušima, "ovde nema ničeg sumnjivog, a najmanje protekcije".

"Nemojte da me kompromitujete".

"O kakvom kompromitovanju vi pričate?! Imali ovde uopšte neko ko može da mi previje glavu", obraćam se celoj ekipi lekara. 

Ustaje muškarac do nje:  "Mi ne možemo da vas primimo, idite na drugo mesto".

"Ne razumem, a zašto ne možete da me primite?"

"Vi ne spadate u našu kategoriju".

"Kategoriju?!", ne mogu da verujem šta čujem.

"Mi lečimo samo decu i hitne slučajeve", doktor zaoštreno ogovara.

"Ali vi koliko vidim ništa ne radite. Ovo je dežurna ambulanta. Podvedite me pod hitan slučaj i da završimo ovo. Zašto formalizujete toliko? Uostalm, sestra sa šaltera bi me već poslala u drugu ambulantu"

"Ponavljam, gospođo vi ne spadate u našu kategoriju!"

"Kojoj kategoriji po vašem mišljenju ja pripadam?"

"Nemojte da ste drski!"

 "A kojoj vi kategoriji uostalom pripadate?" 

"Mi smo lekari!"

"Ma nije valjda?!"

"Gospođo, izađite napolje, lepo smo vam objasnili".

"A da možda ja spadam u kategoriju insekata, ili možda crva. Izgleda da bi trebalo da gmižem da bi me neko primetio?! Nisam znala da lečite kategorije. Mislila sam naivno da lečite ljude", totalno

iznervirana nisam više mogla da se suzdržim: "Da je ovo veterinarska ambulanta već bi mi učinili uslugu i previli mi glavu. Što li ste džabe polagali hipokratovu zakletvu!!!"

"Izlazite napolje!!!"

"Baš lepo od vas gospodo draga. Zahvaljujem vam se na ljubaznom prijemu i naučenoj lekciji. Lep provod vam želim večeras." Pomireno sam izašla iz ordinacije čudeći se samoj sebi šta mi je trebalo da se upuštam u ove budalaste prepirke. Bilo koja borba sa ovim pojavama je uzaludna. Prosto, bila sam uvučena  u magnetno polje gluposti. Dva najzastupljenija elemnta na zemlji su vodonik i ljudska glupost. Pitam se šta li prednjači?!

Život piše romani, što bi rekao ciga.

A ja se pitam: Nije li ovo slučaj za pukovnika Amarilisa?

Suzana Tanasković