VRATA LJUDSKE DUŠE

Magareće godine su pred moje oči stigle poštom iz Beograda. Na pisamcetu koje je ispalo iz paketa, ispečatiranom na glavnoj pošti, je pisalo: Ova knjiga je poklon dragom Emiru za deseti rođendan. U potpisu je stajalo: „tetka Biba“....

Piše Emir KUSTURICA

Magareće godine su pred moje oči stigle poštom iz Beograda. Na pisamcetu koje je ispalo iz paketa, ispečatiranom na glavnoj pošti, je pisalo: Ova knjiga je poklon dragom Emiru za deseti rođendan. U potpisu je stajalo: „tetka Biba“. Nije me obradovao tetkin poklon. Ne samo zbog toga što čitanje knjiga nije bio moj omiljeni sport. Meni se nije svidjelo to što sam znao kako se sprema zavjera pod šifrom „Magareće godine“. Bio sam uvjeren da ova akcija nije bila vezana za prirodu obrazovanja. 

Oni su htjeli da čitam pošto je tetka lično poznavala Branka Ćopića, a čitava stvar oko početka drugovanja sa knjigom je zakuhana u mojoj kući. Znali su da ja tetku volim onoliko koliko ne volim čitanje, ona mi je kupila Levištrauske. Otac se hvalio da je jednom bio u lovu sa Brankom Ćopićem i pokazivao je sliku kako on i Branko stoje sa ispruženom desnom nogom na vratu divljeg vepra.

„U velikom sam problemu“ - rekao sam Paši na velikom odmoru - “Šta da radim?“

„Zavisi o čemu se radi, jebo ga ti?“

„Tjeraju me da čitam knjige. Ja bi radije da me šalju u popravni dom!

Postoje oprobani načini za izbjegavanje čitanja, među njima je najpoznatija Muharemova tehnika“.

Gušio sam se povlačeći duboki dim „hercegovine“ bez filtera. Iako je bio veliki odmor nije bilo mnogo vremena za pušenje.

„Zajebavaš? Znaš kako je moj buraz završio tu priču?“

„Ne znam?“

„Na foru! Imo lektiru za kraj godine da pročita ’Crveno i crno’ od Balzaka“. Sjetio sam se kompleta knjiga Stendala kojeg je otac držao na regalu.

„Zar to nije od Stendala? Balzak je napiso ’Čiča Gorio?’“

„Pitaš me da ti pomognem onda sereš!“

„Učinilo mi se“!

„Ko da je važno ko je šta napiso“.... Uglavnom rekli mom burazeru u školi ako ne pročita tu knjigu ponavljaće sedmi razred. Stara ga svezala za stolicu i rekla mu: „Gledaću te dok sve ne pročitaš! Ako treba ti ćeš skapati od čitanja a ja od gledanja, al ćeš ga pročitati, jebo li te on!“

„Majka, što ti sve ovo treba“? kukao je Muharem.

„Još me pitaš je li? Otac ti je bio hamal e ti, vala, nećeš pa makar sve otišlo u pizdu materinu! Onda ga je fino svezala!“

„Stvarno, čime“?

„Šnjurom od pegle, a mene poslala u biblioteku po knjigu. Kad sam kreno on mi namigo, stavio mi cedulju u ruku. Na cedulji je pisalo: ’Idi kod mesara Rasima i traži da ti izreže stopedeset komada stelje al tanko da tanje ne može!’“ „Ja otišo u biblioteku pa u mesaru, narezao mu stelje tanko a ja sve fino složio, jedna stelja na svaku drugu stranicu knjige . Stara sjela preko puta njega na kauč, uveče napravila veliku džezvu kafe i stala da pilji u njega. On gledo u onu stelju taman ko da čita i kada je htio da je pojede fino se približio knjizi, ko biva da će da preklopi stranicu a u stvari pojede jednu stelju. Pojeo stopedest komada stelje na trista strana Balzaka, a stara mislila da je pročito knjigu!“

Zbog čitanja „Magarećih godina“ u kući je zavladala velika nervoza. Glavna stvar je bila da se sračuna koje važne knjige iz istorije književnosti ja nisam pročitao. „Reci mi, molim te, jel se umire ako čovjek ne čita“?, pitao sam majku.

Ona se zagonetno osmjehivala, a kada me postavila na stolicu ja sam odmah pomislio da se dogovorila na roditeljskom sa Pašinom majkom i da će primjeniti njenu tehniku vezivanja šnjurom od pegle za stolicu. Još mi je gore padalo što, ako je ona odlučila da imitira Pašinu majku, ja ne bih mogao da imitiram njegovog brata. Suvo goveđe meso nisam volio. Pomisao na loj i masnoću iz stelje navodila me na povraćanje. Majka je bila taktična.

„Pogledaj kakve su to sve divote“? Milovala je skupocjene poveze knjiga. „Kada pročitaš jednu knjigu naučiš jednu novu riječ!“

Pokazala mi je „Vinetu“, Karla Maja, „Družinu Pere Kvržice“, „Vlak u snegu“ Mate Lovraka. Sve to oko knjiga ja sam doživljavao kao pritisak i mene nije prolazila ljutnja niti sam tada prestajao da proklinjem istinu o tetkinom poznanstvu sa Ćopićem.

„Zašto nije poznavala Asima Ferhatovića, pitao sam, pa da me džaba uvede na utakmicu FK Sarajeva?“

„Tvoja tetka je revolucionar! Bože Emire, pa nisi ti primitivac da takve priče pričaš!“

„Šta? Je li to Hase primitivan?“, pitao sam je sada već ljut i spreman da se svađam ako uvrijedi fudbalera koji je sam pobjedio Dinamo u Zagrebu sa 3:1.

„Nemam ja ništa protiv tvog Ferhatovića, ali tebi su, sine moj i jedan i drugi dedo činovnici, ne možeš ti biti protiv knjige“.

„Pa šta, ne treba da igram fudbal? E nećete taj film gledati!“- rekao sam majci ljutito, a ona je uzela peglu!

„Nećeš me vezati šnjurom od pegle!“ - viknuo sam!

„Ko će te vezati, jesi ti lud?“ - bila je zabrinuta majka.

Psihološki pritisci nisu davali nikakav rezultat, niti mi je padalo na pamet da čitam ništa više od izvještaja sa fudbalskih utakmica. Na sobnoj natkasni su se slagale jedna za drugom moje prve nepročitane knjige. Otac je sada već bio siguran da od mene neće napraviti intelektualca.

„Neka, šta možemo ako neće. Neka se igra. Život je pred njim! Siguran sam da će jednog dana ocepiti“.

Ova rečenica se odrazila na moj san. Majka me pokrila ćebetom i ja sam odmah zaspao. Probudio sam se u pola noći, kako bi rekao komšija Zvizdić, vascjeli u goloj vodi. Majka me pitala: „Šta ti je sine, što ti ovako lupa srce“, a ja nisam htio da joj kažem kako me u snu potresla očeva priča o tome da ću i ja jednog dana ocepiti i kako sam doslovce u san preveo njegove riječi.

„Senka, molim te, reci Muratu da me pusti na miru“ - zaplakao sam, a majka me zagrlila i sa namjerom da me utješi.

„Pa on tebi, sine, želi sve najbolje“. Plakao sam u majčinom naručju i zamislio se nad tim šta to znači kada neko radi iz najboljih namjera. Daj bože da mu namjere nisu bile najbolje. Odmah sam shvatio da onako težak san ne bih sanjao da su očeve namjere, u tom trenutku, bile najgore.

„Vidiš ovo?“ pokazala je majka na moj pupak.

„Vidim, pa šta?“

„Ovo su ti vrata od tvoje duše“.

„Pupak vrata od duše! Hajde, molim te!“

„Ozbiljno, duša se hrani knjigama!“

„Onda meni ne treba duša!“

„Čovjek ne može bez duše“.

„Jel se duša jede!“

„Ne jede, ali da se ne bi prosula mora da se čita“!, zagolicala me majka a ja sam se smijao pošto mi je njena priča o duši bila nevjerovatna. Shvatio sam da to majka izmišlja kako bi me odobrovoljila i natjerala da pročitam prvu knjigu.

Tragajući za trikovima koji bi skratili put do prve knjige Senka se dosjetila mog članstva u Savezu izviđača Jugoslavije. U moju sobu, pred spavanje, majka je donjela knjigu Stevana Bulajića sa naslovom „Izviđači vidrinog jezera“.

„Pročitaj ovo, sine, nećeš se pokajati!“.

„Senka, molim te, stavi me odmah na rižu da klečim. Da se više ne mučimo ni ti ni ja!“.

„Zašto, pobogu, kada nisi ništa skrivio“?

„Zato što je ta vaša literatura čista tortura. Meni se Senka, oči ukrste na trećoj strani. Nema ništa od mog čitanja. Lakše je klečati na riži nego preživljavati sve ovo sa literaturom“.

Kada stvar sa izviđačima nije upalila, majka je posegnula za popularnijom literaturom. Kako je znala da više volim indijance od kauboja, kupila je od trinaeste plate komplet knjiga „Vinetu“ Karla Maja. Ni omiljeni indijanac nije prošao bolje od prethodnih literarnih junaka: kao i obično moje oči su se prvo ukrstile na trećoj strani, ukočile na četvrtoj a mozak zakovao na petoj stranici. Otac je gubio strpljenje i više nije stoički podnosio istinu da Kusturice u budućnosti neće imati intelektualce u svojim redovima:

„Ti mali, ako ovako nastaviš, velike su šanse da ćeš završiti ko onaj ruski junak Oblomov! Pročitaćeš svoju prvu knjigu kada ispuniš uslove za penziju“.

Otac je to rekao uz jutarnju kafu, kada su na radio Sarajevu pičila jutarnja kola. Ja sam se spremao u školu, a otac je prije nego što je krenuo na posao, dodao:

„To ti je tako i nikako drukčije“!

„Ko je, Senka, taj Oblomov? Hoće li on mene ikada pustiti tih njegovih ruskih probisvjeta?“, pitao sam majku.

„Kao prvo on nije On nego tvoj otac. Kao drugo, ne znam ko je Oblomov!“

„Senka, mene ta vaša literatura ne zanima, izađeš na vrh Gorice i gledaš literaturu, svaki dan se dešava literatura pred mojim očima, svaki dan gore cigani prave romane, novele ili kako vam se zovu te vaše priče“.

„Knjige se čitaju da bi mogao da uporediš tvoje iskustvo sa drugim ljudima i da bi na kraju postao veliki!“

„A šta ako ja neću da budem veliki?“

„E, pa to ne može“!

„Zašto da čitam kada gledam knjigu uživo, lijepo mi reci što?“

„Ljudski mozak mora da se vježba i to ti je mišić!“

„Ako je tako onda ja imamo bolje rješenje“.

„Koje rješenje je bolje od čitanja?“

„Najbolje da taj mišić vježbam udaranjem glave u oluk!“

„Emire, stvarno si bezobrazan!“.

„Majko, ljeto je. Otkud vama ljudi, ideja da se čita ljeti?“.

„Ja sve više vjerujem, mali moj, da ti nas zafrkavaš i da potajno čitaš!“.

„Kako to?“

„Lijepo, ti se izražavaš ko da si pročito najmanje tri knjige!“

Na ljetovanje sam otputovao sa normalne stanice, autobusom u Makarsku. Otac već tradicionalno nije išao na more sa nama. Odmah po ulasku u autobus majka je prvo dala meni, a onda je i sama progutala navisan, lijek protiv povraćanja. Ali, ja sam već kod Hadžića povratio dušu. Kod Konjica je to već bila drama. Šofer nije htio da se smiluje i zaustavi autobus.

„Ljudi, ne smijem autobus zaustaviti bez velike katastrofe, ja imam itenerer!“

„Kako te nije sramota, dijete dušu povraća a ti pričaš o itereneru?!“

„Šta mu znači taj itenerer?“

„Raspored, ženska glavo!“ - rekao je neki namćor.

„Kako ste nedokazivi? Ako zaustavim, ljudi, smanjiće mi plaću! Oćete li vi hraniti moju đecu?“

„Ako smjesta ne zaustaviš udaviću te! Jebo te itenerer!“, pojavila se moja majka iza leđa brke vozača, sa peškirom koji je izgledao kao svilen gajtan kojim će ga udaviti. Odmah je parkirao vozilo kraj ceste, a ja sam istrčao van. Povraćao sam već sasvim iscrpljen.

U samu zoru se autobus zaustavio u Makarskoj. Kada smo izašli iz autobusa osjetio sam miris trulog voća, pošto je autobuska stanica bila smještena uz gradsku pijacu. Na tezgi sa robom iz Metkovića sjedio je neki čovječuljak i pjevao pjesmu: „Ča je pusta Londra kontra Splitu gradu...!“

„Kakav je bio vikend?“ pitao je pjevač nekog čovjeka koji je redao paprike po tezgi.

„Dragec, vikend je bio jak ko Dinamo“, odgovorio je drugi.

Ušli smo u dvorište dvospratne kuće, koja je mirisala na memlu, a neki čovjek sa glavom u obliku jajeta je sjedio u bašti sa ključevima i čekao nas. Bio je to domaćin kome su kapilari popucali po licu a majka je šapatom rekla:

„Bože me sačuvaj i sakloni alkoholičara i mirisa rakije“!

„Nije ovo rakija, Senka, ovaj čovjek pije vino“!

„Tako se, sine, tako kaže! Sve ti je to rakija!“

Znao sam kako je prostorija u kojoj su spavali majka i otac mirisala zavisno od vrste pića koju je prethodne noći otac trošio. Jedino su ti zidovi mogli da posvjedoče o tome.

„Kakvi su ovi skutori, dođeš im u kuću, pa umjesto dijete da počaste smokvama on ko da te pita što mi nisi poslo pare, nisi moro ni da dolaziš!“

Kada smo ušli u sobu majka nije ni tamo skrivala svoje nezadovoljstvo.

„Pogledaj. Ovo nisu peškiri, ovo je suft!“i bacila ih na pod. Izvadila je naše peškire iz torbe, pa čaršave i posteljinu i presvukla madrace sve sa posteljinom donesenom iz Sarajeva. „Tako“ - rekla je Senka. „Ljetovanje može da počne!“

U toj kući ništa nije bilo primamljivo. Osjećala se trulež i prokislo vino iz podrumskih prostorija, ali je tu bila jedna dobra stvar vezana za literaturu. Tačnije, za izbjegavanje literature. Dva kilometra smo pješačili do plaže pa je zamor u tako dugom kretanju delovao spasonosno. Majka je odustajala od namjere da me tjera na čitanje. Nije prestajala da mi namjesta Dejvida Kroketa i naslovnu stranu te knjige pod nos. Dok je čitala primjetio sam kako se smejulji. Nisam se upecao. Već na pola puta dok smo koračali nazad ja sam kukao kako me bole noge. Toliko da shvati kako nema šanse da mi konačno poturi tu knjigu pod nos. Kada sam vidio da je odluka pala da sjednemo, rekao sam: „Senka, nosi me ja ću ti se srušiti!“.

Nije bilo fer da majka nosi desetogodišnjeg klipana koji je bio skoro visok kao i ona. Nije bilo daleko do kuće. To mi je prošlo ovaj put, ali sam već za sutra imao novi plan. Kada smo krenuli na plažu ugledao sam grupu mojih vršnjaka koji su u luci igrali vaterpolo. Bila je to juniorska ekipa lokalnog vaterpolo kluba. Rekao sam majci: „Oduvek sam želio da treniram, ali šta ćeš ti kada u Sarajevu nema uslova!“.

To su, u stvari, bile riječi moga oca koji je svo slobodno vrijeme koristio da priča o politici. Njegova omiljena tema bio je nedostatak smisla za društveni standard kod balkanskog čovjeka. Najveći adut za tu tvrdnju je bila istina da u gradovima nije bilo bazena. Iako se govorilo da su Pavle Lukač, Mirko Petrinić igrali vaterpolo na Benbaši. Majka se upecala i otišla kod trenera vaterpolo kluba Makarska. Trener me pogledao i rekao: "Zašto da ne? Vidi ga, kad naraste biće veliki kao Veli Jože".

„To znači da visinom i stasom odgovaraš dinarskom tipu!“, dodala je majka i bila ponosna pošto me od djetinjstva kljukala voćem i povrćem, ali i ribljim uljem od koga mi se povraćalo.

Nije bilo lako plivati i dodavati loptu a kamoli šutati na gol. Jedino sam uživao u tome što su mi na uši, zajedno sa vodom pod koju su me potapali skutori, navirale riječi reportera Mladena Delića: "Naši plavi delfini su deklasirali reprezentaciju Mađarske sa pet jedan! Čestitamo Jankoviću, hvala ocu, hvala majci...! Uveče sam jedva stizao da pojedem krišku hljeba i kao pokošen sam padao na kauč, tako da je majka morala da me skida i položi na krevet. O čitanju do kraja ljetovanja u Makarskoj nije moglo biti riječi.

U Beograd i u posjetu tetki Bibi sam stigao sa ukusom morske soli. Grabili smo od crkve Svetog Marka, a ja sam prepoznao tetkin ulaz po „Dušanovom gradu“, i restoranu u kojem je bila nadaleko čuvena dobra ishrana. Tu je živila moja tetka. Popeli smo se na prvi sprat i dok sam zvonio na vrata slatka jeza me je obuzimala. Tako sam se osjećao kada je trebalo da vidim nekoga do koga mi je stalo. Tetka je otvorila vrata i oduševljeno me izgrlila. Ja sam volio da glumim pametnjakovića: „Lijepo izgleda ovaj tvoj Beograd kada nema ljudi!“, a ona je odgovorila „Beograd je najljepši u augustu, kada oni nervozni odu na selo kod roditelja“!

„Gdje su ti oni namršteni Beograđani“? „Oni sada plivaju u moru. Nego, reci ti meni, jesi pročitao ’Magareće godine’“! Ćutao sam, postiđen i gledao u pod. Ušli smo u dnevnu sobu u kojoj su me ponovo gledale male biste Šopena, Betovena, dobrog vojaka Švejka, Mocarta.. Tetka je službovala po svijetu pa je donosila kući poprsja važnih tipova.

„Što si se umusio, slobodno reci jesi pročitao knjigu“?

„Nisam, tetka!“ - rekao sam, zaplakao i kroz plač dodao: Ko je vidio da se čita ljeti?".

Ona se nasmijala.

„Smiri se, ljeto je prošlo, ovo je sada je već jesen.!“ Otišla je do biblioteke i vratila se sa otvorenim stranicama neke knjige.

„Ne valja ti koncentracija“ i pokazala knjigu na kojoj je pisalo Emil Kue „Autosugestija“. Tetka je otvorila knjigu i našla stranicu na kojoj je pisalo „Svakoga dana u svakom pogledu napredujem.“ Ja sam to pročitao naglas i kroz osmjeh rekao

„Pa, to nije istina“.

„U tome i jeste stvar!“

- odgovorila je tetka. „Jel ti se sviđa?“

„Ne znam da li mi se sviđa, u stvari to nije moguće“?

„Šta nije moguće?“

„Pa, to da svaki dan napreduješ u svakom pogledu!“, nasmijao sam se iznenada.

„Onda lijepo pročitaš tu rečenicu i ponoviš je sto puta, pa onda bez obzira što ti misliš da nije istina povjeruješ da jeste..“

Kada je moja tetka Biba pročitala prve stranice „Magarećih godina“ ja sam zamišljao kako izgleda taj Branko Ćopić. Glavni junak knjige je došao na stanicu ali je otvorio vrata moje duše još ranije, dok sam ja gledao u bijelu tačku. Kroz ta vrata prošao je mali Branko kada ga je djed vodio u konvikt. Prvi put je ugledao voz i pomislio da je to bio zmaj. To je bio početak. Ali kada su kroz ta vrata počeli da defiluju, kao na vojnoj paradi, za Titov rođendan, svi junaci Branka Ćopića, znao sam da i moja teorija po kojoj nije logično čitati ljeti ima smisla. Ne znam zašto, ali osjetio sam prvi put u mome životu da imam dušu. Nemoguće je zaboraviti tu jesen i radost koju mi je pričinio Branko Ćopić kao što, fala bogu, nije moguće zaboraviti sliku na kojoj stoji moj otac sa našim velikim piscem. Ta slika je nastala u hotelu „Evropi“, gdje su se sreli moj otac i Branko. Majka me dovela do hotela „Evropa“. Naručili smo sladoled i na vratima glavne sale su se pojavili otac i Branko Ćopić. Gledao sam čovjeka kojeg smo spominjali toliko dugo i sada je on stajao pred nama. Iznenadio sam se. Zamišljao sam da je on bio veliki kao Baja Bajazit, njegov junak. On je izgledao kao umanjeni lik iz njegove literature, onaj Biberče. Pružio sam mu ruku i pitao ga:

„Čika Branko, šta mislite da li je normalno kada ljudi čitaju ljeti?“

„Šta ti misliš?„

„Ja sam siguran da je to abnormalno, jesam li u pravu?“

„Naravno da jesi“.

 ( Preuzeto iz VECERNJIH NOVOST online: http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:359867-Vrata-ljudske-duse#.Tv9WJlnGp1U.facebook )